Dečija individualnost

Imamo sopstveni način šetanja, pričanja, trčanja, pisanja, bacanja lopte. Razlikujemo se u sposobnosti korišćenja jezika, asptrahovanja, izgovaranja, pamćenje. Niko drugi ne vidi, ne čuje, ne miriše, ne oseća baš tako kako mi to radimo. Razlikujemo se po energiji koju nosimo, načinu spavanja, temperaturi tela, srčanom radu, interesovanjima, talentima.

Da, može se reći da je praktično svaka oblast ljudskog postojanja potpuno individualizovana. Kod dece kao i kod odraslih, postoji beskonačna raznolikost. Neke su bebe tihe, neke puno plaču. Neke uporno traže nešto, druge lako gube interesovanje. Neke spavaju celu noć i jedu u pravilnim razmacima, dok se druge bude gladne u različito doba dana i noći. Od samog početka deca traže da ih neko vidi i tretira kao individue.

Način odrastanja je uvek jedinstven
Vaša dece će nastaviti da tokom razvoja izražavaju svoju individualnost. Svako ima sopstvena pravila odrastanja. Neka deca prohodaju već sa devet, druga tek u petnaest meseci. Neka u drugoj godini izgovaraju nekoliko stotina reči, dok druga tek počinju da govore. Neka deca se u startu teško odvajaju od svojih stvari i nerado ih dele sa drugima, druga se lakše približavaju drugoj deci. Sve to spada u opseg normalnog ponašanja. Taj je opseg širok i vrlo raznolik, što ne znači da se iz njega ne može izaći: tako na primer ako dete do 18. meseca ne progovori ni jednu reč, nije loše posavetovati se sa lekarom.

Ne treba preterivati sa očekivanjima
U većini slučajeva treba poštovati ono što nam je priroda podarila. Kao roditelji, kod naše dece najlakše prihvatamo fizičke razlike, kao što su težina, boja kose i očiju. U ostalim domenima, kao što su sposobnosti i temperament, ponekad zaboravljamo nasledne činioce. Dešava se da želimo da naše dete bude iznad prosečno, ili baš kao mi. Dešava nam se da poredimo našu decu sa drugom. Možemo čak preterivati i od dece tražiti da rade stvari koje su za njih nemoguće.

Takvi napori obično ne uspevaju. I ne samo to, čak i kada postoje najbolje namere, oni mogu deci štetiti, zato što decu odvlače od onoga što bi ona stvarno želela da budu. Umesto toga, deca postaju frustrirana, povlače se, odustaju. Zato upamtite da:

• ne prisiljavate decu
• nemojte ih stalno porediti sa drugim
• decu treba tretirati kao individue
• treba se radovati njihovoj različitosti.

Razlike među ljudima su ne samo normalne nego i poželjne. Prihvatajući i podržavajući razlike među decom biće i Vama bolje. Osećaćete manje napetosti i više radosti zbog toga što ste roditelj.

Šta je to „normalno“?
Skoro da ne postoji tako nešto kao što je “prosečno dete”. Svako dete raste na sopstveni način i sopstvenim tempom. Pogledajte koliko se ovo dvoje dece razlikuju:

ĐORĐE
Treći dan života
Od samog početka bio je miran i „laka“ beba. Nije plakao ni kad su ga prvi put oprali. Ponekad je kunjao, ali je u principu jako malo plakao. Kad nije spavao, mahao je rukama i gledao okolo.

Šesti mesec
U to doba već je spavao celu noć i redovno jeo. Nije se mnogo kretao, a nije puno voleo ni da sedi. Voleo je da se igra sa jednostavnim predmetima, kao što su kocke i šolje. Radovao se novim iskustvima. Rado je prihvatao čvrstu hranu i kupanje.

Druga godina
Prohodao je tek u 14-om mesecu, ali je zato počeo da govori u 10-om. Znao je puno reči. Rado je gledao u knjige i brbljao. Pošto nije posezao za stvarima, roditelji su mu dohvatali igračke i on ih je uvek rado prihvatao. Na nošu se navikao sa 20 meseci.

Peta godina
Đorđe je pošao u vrtić i od prvog dana ga je voleo. Vrlo je brzo naučio da čita. Umeo je lepo da se zaigra sa drugom decom.

DEJANA
Treći dan života
I pre samog rođenja, Dejana je bila vrlo aktivna. Njena majka nije noću mogla od nje da spava jer se beba sve vreme ritala. Izašla je na svet plačući i koprcajući se. Posle je još dugo plakala. Kada nije spavala, stalno je bila u pokretu.

Šesti mesec
U toku noći je spavala samo nekoliko meseci. Bila je pravi mali đavo. Sate je provodila gurajući se i sedeći, uspinjući se da stoji. Obično je protestovala protiv stvari koje su joj odrasli radili: kupanje, nova hrana… No, kada bi joj se to nekoliko puta nudilo, obično bi ih probala i prihvatala.

Druga godina
Dejana je prohodala već sa godinu dana. Veoma je brinula svoje roditelje jer je stalno upadala u nevolje. Pošto voli da stvari radi po svome, obično je bivala besna kada joj to ne uspeva. Nije volela promene i odbijala je dugo da sedi na noši. Uvek je sama odlučivala kada je „gotova“.

Peta godina
Dejana je svoj prvi dan u vrtiću provela plačući. Ipak se krajem prve nedelje privikla. Teško joj je padalo da mirno sedi i na nešto se koncentriše. Svi su je u vrtiću voleli. Većina dece pokušava da je kopira iako nemaju takve sposobnosti.