Blog

Istovremeno, za dete to može predstavljati i prvi susret sa većim brojem nepoznatih osoba, kako sa decom tako i sa odraslima. Često je ovo traumatična situacija koliko za dete, toliko i za roditelje, jer je ispunjena strahom od odvajanja i naporima da se dete prilagodi novonastaloj situaciji.

Dolaskom deteta u vaspitnu grupu menja se njegov dotadašnji način življenja, uglavnom mimo njegove volje. Ma kako bila izražena potreba za društvom vršnjaka, dete u suštini nema potrebu da sigurnost porodičnog okruženja menja za nešto novo i nepoznato. Zato najveći broj dece reaguje plačem ili na neki drugi način protestuje i izražava svoju tugu zbog razdvajanja. Njima je teško da shvate da je vrtić/jasle dobro i bezbedno mesto kao i da će se roditelji vratiti kroz neko vreme. Strah od odvajanja dominira, a osećanje napuštenosti ih preplavljuje. Manifestacije mogu biti veoma burne i dugotrajne.

Za roditelje je važno da znaju da je izvesna doza straha od odvajanja uobičajena jer je vezanost za porodicu na ranom uzrastu razvojno uslovljena.

Mnogo pitanja u ovom periodu nameće se roditeljima: zašto place, koliko dugo place, da li i druga deca plaču, koliko obično traje adaptacija, šta je može uciniti lakšom, da li da pokušaju ponovo nakon izvesnog vremena, da li je “baka servis” bolje rešenje….
Proces adaptacije je individualan i uslovljen brojnim činiocima. Tok prilagođavanja zavisi od detetovih osobina, od njegovog uzrasta, zdravstvenog stanja, od porodične atmosfere u kojoj dete živi. U principu lakše se prilagođavaju deca koja su jaka i nemaju većih zdravstvenih problema, deca koja žive u porodičnim zajednicama, deca čiji roditelji imaju pozitivan stav prema igri itd.

OSNOVNI TIPOVI ADAPTACIJE
Tri osnovna tipa adaptacije su: laka adaptacija, adaptacija srednje težine i teška adaptacija.

Laka adaptacija predstavlja normalnu reakciju na promenu sredine dece koja su uspostavila sigurnu i stabilnu emocionalnu vezu sa roditeljima. Kod takve dece reakcije i promene u ponašanju prolaze u roku od 10-15 dana boravka u kolektivu, dete se brzo navikava na novu sredinu i raduje se dolasku u nju.
Adaptaciju srednje težine imaju deca čiji se promene u ponašanju produžuju i do mesec dana od dana polaska u vrtić/jasle, tokom kojih dete uporno odbija dolazak u kolektiv.

Teška adaptacija se obično vrlo retko sreće u praksi. Odnosi se na decu kod koja se mogu sresti uporne i dugotrajne reakcije i poremećaji u ponašanju pri dolasku u kolektiv koji traju i po nekoliko meseci. Kod ove dece je prisutno više nepovoljnih činioca koji produžavaju period adaptacije kao što su česta izostajanja iz kolektiva usled bolesti ili nekog drugog razloga, nepovoljni porodični uslovi, negativan stav roditelja prema kolektivu i sl.

Treba napomenuti da najveći broj dece prođe proces adaptacije bez većih problema, a samo mali broj dece prolazi teži oblik adaptacije. Neka deca su sklona reakcijama na fiziološkom planu: odbijanje hrane, odbijanje spavanja, pad imuniteta, česte prehlade i sl., a druga imaju reakcija u ponašanju – plač, agresivno ponašanje. Jedna od mogućih reakcija koja se sreće u slučajevima teže adaptacije je takozvana regresija – kod deteta se pojavljuju oblici ponašanja karakteristicni za neku od prethodnih faza u razvoju. U ponašanju to je: sisanje prsta, mokrenje u krevet, tepanje, traženje dude ili pelena. Sva ta ponašanja su uobičajena u periodu adaptacije. Ona će postepeno slabiti i nestajati brzinom kojom se dete prilagođava novoj sredini i uspostavlja čvrste emocionalne odnose sa vaspitačem i drugom decom.

ŠTA SAVETOVATI RODITELJIMA
Radi brže adaptacije, roditeljima se može savetovati sledeće:

• da kod kuće govore o vrtiću i ponekad do njega prošetaju sa detetom dok su u dvorištu druga deca;
• da se predhodno raspitaju o ritmu življenja u vrtiću i postepeno sa njima usklade i kućni ritam (spavanje, boravak na otvorenom, obroke);
• da planiraju odsustvo sa posla dok je dete u fazi adaptacije, zbog detetovog kraćeg boravka u vrtiću;
• da upoznaju vaspitačice/medicinske sestre sa osobemostima i navikama svog deteta;
• da dopuste detetu da ponese svoju omiljenu igračku u vrtić;
• da pokažu detetu da ga vole i kada ono odbija ostanak u kolektivu;
• da razgovaraju sa detetom o drugoj deci, o igračkama, o vaspitačicama, da mu pričaju o sadržajima koje vrtić pruža;
• da rastanke u vrtiću učine kratkim, jer dugi rastanci govore o njihovim strahovima;
• da ne beže od deteta već da se uvek pozdrave i iskreno kažu kada ce se vratiti;
• i naravno da uvek održe svoju reč!

Ukoliko je roditelju preteško da se odvoji od deteta, može se predložiti da adaptaciju *odradi* neko od članova porodice koji je blizak detetu.

PROCES ADAPTACIJE
Nije retkost da se deca stupajući u kolektiv nađu u stanju stresa. Oni se često tokom adaptacije:

• uznemire pri dolasku u kolektiv
• na razne načine protestuju protiv novonastalih promena
• odbijaju hranu (gube apetit)
• san im je poremećen
• postaju agresivni prema drugima i prema sebi
• preterano se vezuju za prisutnu odraslu osobu
• povlače se u sebe

Kada kod deteta primetite neko od ovih ponašanja, ne povlačite ga zbog toga iz vrtića, već pokažete razumevanje i potražite uzroke. Uzroci mogu biti:

• prezaštićenost porodice(zbog čega nema incijative u aktivnostima s vršnjacima)
• autokratska stuktura porodice(zbog čega je dete povučeno i plašljivo)
• nedostatak iskustva u socijalnim kontaktima s vršnjacima
• negativan odnos prema dečijoj igri u porodici
• teškoce u adaptaciji npr, kod dece koja prelaze iz jednog vrtica u drugi, iz jednog dela u drugi deo grada, itd
• polazak u vrtić na kraju predškolskog uzrasta
• nerazvijen osećaj sopstvenog identiteta, itd…

Ukoliko su dečija socijalna iskustva, pre dolaska u ustanovu bila bogata i raznovrsna, adaptacija može biti znatno olakšana, isto kao što neki neprijatni doživljaji (npr. boravak u bolnici bez roditelja), mogu da imaju suprotan učinak.

PRVI DANI U VRTICU
Negodovanje deteta je očekivano i normalno.
Ne odlazite bez pozdrava ili u žurbi, ali se i ne zadržavajte previše u vrtiću.
Dolazite u dogovoreno vreme po mališana.
Dajte detetu dovoljno vremena da savlada svoj bol zbog *odvajanja*.
Provodite više vremena sa svojim detetom kod kuće u aktivnostima koje mu prijaju.
Budite pozitivno motivisani, jer ako postoji vaš negativan stav prema vrtiću, to se prenosi i na dete
Ako ne želi, ne insistirajte da vam priča o vrtiću. Ono što vas interesuje možete da saznate kroz igru.
Ukoliko se, pored svih napora da razumete i podržite dete, njegova patnja ne smanjuje, a to traje duže od mesec dana – ne oklevajte, potražite pomoc stručnjaka.

U modernom društvu ne možemo izbeći da budemo okruženi ljudima koji se razlikuju po: nacionalnosti, veri, kulturi, običajima, vaspitanju, fizičkom izgledu, stepenu obrazovanja, a tu su i osobe sa različitim nivoima invaliditeta i drugim razlikama. Neki ljudi vole da budu u raznovrsnim okruženjima, dok se drugi u takvom okruženju ne osećaju baš prijatno. To uglavnom zavisi od učestalosti boravka među različitim ljudima, stepena interakcije sa različitim ljudima, kao i od naših stavova prema razlikama. Veoma je važno znati da će stavovi roditelja u mnogome uticati na stavove koji se tokom odrastanja formiraju kod dece.

Šta je to tolerancija?
Tolerancija je poštovanje, prihvatanje i uvažavanje bogatstva različitosti u našim kulturama, običajima, navikama, vaspitanju, načinu izražavanja … Tolerancija je harmonija u različitostima. Biti tolerantan ne znači tolerisanje socijalnih nepravdi ili odbacivanje ili slabljenje tuđih uverenja. Nasuprot tome, biti tolerantan znači biti slobodan, čvrsto se držati svojih uverenja i prihvatati da se i drugi drže svojih. To znači prihvatanje činjenice da ljudska bića, prirodno različita u svojim nastupima, sposobnostima, situacijama, govoru, ponašanju i vrednostima imaju pravo da žive u miru i da budu kakvi jesu. Tolerancija podrazumeva ne nametanje svojih stavova drugima. Različito ne znači lošije, već drugačije. Videti različitost znači videti pozitivno!

Zašto treba da podstičemo toleranciju kod dece?
Tolerantno ili netolerantno ponašanje nije urođeno, ono se uči, a podloga tolerancije su empatija (razumijevanje drugih i emocionalno uživljavanje u njihovu situaciju, položaj ili problem), moralne vrednosti, poznavanje temeljnih ljudskih prava i temeljnih sličnosti koje postoje među ljudima.
Kako bi naša deca imala uspešnu budućnost, potrebno je omogućiti im da sarađuju sa drugima. Ne bi smela da se plaše iskoraka van zone udobnosti, što znači da ih treba naučiti da razumeju, poštuju i cene druge i drugačije. Ukoliko želimo da se naša deca osećaju sigurno i opušteno u različitim životnim okolnostima, važno je razvijanje i negovanje otvorenosti ka prihvatanju različitosti.

Šta roditelji treba da rade kako bi naučili decu toleranciji?
Roditelji su uzori svojoj deci i učenje po modelu je od suštinske važnosti. Na nama je, da stvorimo sredinu, atmosferu, gde se neguje ono što je pozitivno.
Razmislite o načinu na koji komunicirate i razgovarate o drugim ljudima. Da li je to odraz tolerancije? Pokažite poštovanje prema drugima i deca će ubrzo prihvatiti taj model.
Deca slušaju i uče od vas. Čak i kad neobavezno razgovarate sa vašim partnerom, budite svesni da deca mogu da vas čuju. Izbegavajte šale na tuđ račun ili ponižavajuće reči.
Odgovarajte na dečja pitanja o razlikama iskreno i sa poštovanjem. Svakako je potrebno razgovarati sa decom o razlikama među ljudima, ali na uljudan način, koji će pokazati poštovanje prema bilo čemu što se razlikuje od onoga što dete vidi kod kuće.
Vrednujte razlike unutar vaše porodice. Prihvatite kvalitete svakog člana, bez obzira na različite stilove života, interese i sposobnosti. Deca koja osete da su poštovana, ceniće više i ostale.
Podstičite samopoštovanje u vašoj porodici. Poznato je da se ljudi koji ne poštuju druge retko osećaju srećnima i sigurnima u sebe. Deca koja imaju poštovanje prema sebi imaju tendenciju da budu uljudniji prema drugima. Insistirajte da deca prihvate sebe i druge bez osećaja superiornosti ili inferiornosti.
Uključite svoju decu u situacije u kojima je prisutna raznolikost. To može da bude u sportu, školi, igraonici, na izletu..
Decu treba poučiti da izrugivanje zbog nečega na šta drugi ne mogu uticati (hendikep, izgled itd.) nije opravdano, jer drugome se na taj način samo nanosi bol.
Igra i druženje sa drugom decom su potreba sve dece, a ove potrebe se adekvatno zadovoljavaju u predškolskim ustanovama gde deca kroz igru uče o sebi i drugima, upoznaju svoje okruženje, sagledavaju različite situacije, usvajaju jezik i razvijaju sposobnosti interakcije. Zato je jako bitno da se deca sa posebnim potrebama uključe u redovne vrtiće sa svojim vršnjacima bez smetnji u razvoju .
Aktivnosti koje se dešavaju u vrtićima podstiču komunikaciju i omogućavaju usvajanje socijalnih pravila. Vršnjaci bez smetnji u razvoju predstavljaju pozitivan model, deci ometenoj u razvoju i istovremeno pozitivno utiču u podsticanju razvoja veština kod dece sa posebnim potrebama. Dok pomažu svojim drugarima sa razvojnim problemima, deca bez smetnji u razvoju se osećaju značajno i uzvišeno što svakako utiče na njihovo samopouzdanje, te je značaj ovakvog druženja višestruk
Deca će neretko imati isti nivo tolerancije kao i njuhovi roditelji. Deca nas stalno posmatraju i imitiraju, čak i pre nego što progovore. Deca su ogledalo naših vrednosti i stavova prema drugima. Pokazujući toleranciju kroz svakodnevne reči i dela učimo decu da cene različitosti. Na taj način dajemo priliku deci da se druže i igraju sa drugima i na taj način odrastu u tolerantne ljude, sposobne da prihvate različitosti ljudi koji su drugačiji od njih samih. Prihvatanje različitosti je jednako važno za formiranje ličnosti deteta, kao i tolerantnost prema različitostima za uspešno snalaženje u savremenom svetu!

Istraživanja pokazuju da i pored važnosti vršnjaka, roditelji obično imaju mnogo veći uticaj na dečiji razvoj nego što oni to misle. Disciplinovanje dece traži velike napore, ali je glavna ideja u tome da se i dečije i roditeljsko ponašanje može menjati. Promena ponašanja traži puno vremena i promišljene postupke.

Neki roditelji jednostavno nemaju vremena, energije ili strpljenja u pokušaju da izazovu promenu kod deteta ili kod sebe samih. To nije lako, ali ipak pročitajte ovu brošuru. Pokušaćemo da vas ubedimo da je to moguće.

DISCIPLINOVANJE DETETA SE MOŽE URADITI!
Evo nekoliko bitnih komponenata pozitivnog procesa koji vodi boljoj disciplini u vašem domu.

1. Neka vaša deca znaju da ih volite.
Neka vaša deca znaju koliko cenite njihove dobre osobine. Ne uzimajte olako njihovo dobro ponašanje. Ne zaboravite da ih povremeno nagradite, ove nagrade mogu biti u obliku dužeg čitanja vašoj deci, provođenja vremena sa detetom u aktivnosti koju je ono izabralo ili čak nečeg veoma jednostavnog, kao što je zagrljaj. Pažljivo slušanje vaše dece, zagrljaji, osmehivanje i priča sa njima – sve su to nagrade koje im možete ponuditi mnogo puta tokom svakog dana. Jedna od najsnažnijih nagrada za decu je ljubav, interesovanje i pažnja koju oni dobijaju od svojih roditelja.

2. Neka vaša deca tačno znaju šta od njih očekujete – postavite granice.
Postavite granice za aktivnosti u kojima vaša deca nisu spremna da se kontrolišu. Deci je potrebno da tačno znaju šta roditelji od njih očekuju, kao i to kako roditelji reaguju na njihovo ponašanje.

Važno je da jasno postavite svoje zahteve. Na primer, deci je mnogo lakše da se ponašaju po uputstvu : “Molim te stavi svoju cašu na sredinu stola” , nego “Budi pažljiv sa svojim mlekom, blizu je ivice stola i pašće”. Postavite pravila za koja mislite da su važna i budite čvrsti u pogledu toga da li ih se deca pridržavaju. Pre svega, ne postavljajte pravila za koja nemate nameru da ih sprovedete.

3. Ohrabrite odgovorno donošenje odluka.
Kada je god moguće, pronađite oblast u kojima znate da vaša deca mogu donositi sopstvene odluke. Ukoliko vam dete pride sa nekim zahtevom za koji osećate da treba da bude odbijen, probajte da kažete: „Šta bi ti rekao da si na mom mestu? Šta treba ja da kažem? Koji treba da budu moji razlozi?“ Shvatiće da, ukoliko trenirate vašu decu kao odgovorne individue, znatno će se povećati stepen njihove odgovornosti.

4. Budite dobar primer.
Imajte na umu da su deca odlični imitatori. Dok im govorite zašto mislite da ona ne treba da viču, varaju ili budu okrenuta prema drugima, postarajte se da ona ne mogu da navedu neki primer vašeg ponašanja koji je u suprotnosti sa onim što govorite. Budite pošteni, jer se pretvaranje vidi.

5. Ohrabrite decu da poštuju odgovarajući autoritet.
Kod kuće, u školi i u drugim područjima njihovog života, deci je potrebno da vide značaj poštovanja autoriteta. To je jednostavna činjenica da se neke stvari neće i ne mogu promeniti. Neka pravila moraju biti poštovana. Pomozite deci da shvate da je štetno i po njih i po druge da se stalno raspravljaju, tuku i izazivaju probleme sa vršnjacima i odraslima. Deca treba da uvide kako njihovo loše ponašanje utiče na druge ljude.

6. Zabavljajte se sa decom.
Deci je potrebno da budu u kontaktu sa odraslima. Pronađite tokom svake nedelje neko utvdeno vreme da obavljate aktivnosti kao porodica. Bavite se sportom, igrajte igre, podelite hobije, posećujte muzeje – to su samo neke od brojnih aktivnosti u kojima roditelji i deca mogu zajedno učestvovati. Takođe, pozovite decu da vam se pridruže u nekim aktivnostima u kojima obično ne učestvuju. Ohrabrite ih da postavljaju pitanja i da izraze svoju tačku gledišta.

A ŠTA SA KAZNAMA?
Do sada smo prilazili temi discipline govoreći o pozitivnim metodama. Menjanje ponašanja pozitivnim metodama je najbolji način. Međutim, to je prilično spor proces, a vi možete poželeti da neka ponašanja vaše dece izmenite brže. Kažnjavanje, ako se pravilno koristi, može izazvati brze promene u ponašanju koje uznemirava porodicu. Preporučuje se, naravno, da se kažnjavanje štedljivo koristi. Ono će podstaći dete da se uzdrži od izvesnog ponašanja, ali vaš pravi zadatak roditelja je da naučite dete da bude ličnost. Koristeći pozitivne metode koje su ranije opisane, naučite vaše dete pozitivnom načinu ponašanja.

Efikasno kažnjavanje se oslanja na uskraćivanje nagrada ili privilegija, ali ukazuje na način kako se one mogu ponovo steći. Pre kažnjavanja, dobra ideja je da se deci da signal (upozorenje da sa takvim ponašanjem odmah treba prestati). Zatim treba da usledi kazna, odmah nakon prekršaja, tako da dete shvati vezu između lošeg ponašanja i kazne.

Izbegavajte fizičko kažnjavanje u odnosu na druge oblike disciplinovanja (kratke periode izolacije ili uskraćivanje privilegovanih aktivnosti), orijentišuci se više na samo ponašanje, nego na detetovu ličnost. Ukoliko kazna fizički povredi dete, brzo će se pojaviti mržnja. Međutim, zbog toga što je fizička kazna ponekad pogodna, treba voditi računa da ne bude ni stroga ni duga. Fizičko kažnjavanje može biti štetno po dete i neće postići cilj. Pored toga, nijedan roditelj ne želi da ga se deca plaše. Ako roditelj ošamari ili udari dete u ljutnji, neželjeno ponašanje se može zaustaviti, ali pojaviće se dve stvari kao loše u ovakvom postupku:

1. i roditelj i dete će, verovatno, biti uznemireni izvesno vreme;
2. nijedan roditelj ne može udarati dete uvek kada ono učini nešto nepoželjno.

NE ODUSTAJTE!

Doslednost će uticati na uspeh onog metoda disciplinovanja koji koristite. Svaki put kada tražite od deteta da učini nešto, vi ste takođe uključeni.

Budite predvidljivi – idite do kraja. Imajte na umu, takođe, da se vaše dete može ponašati loše neko vreme. U tom slučaju, kada počnete sa ispravljanjem takvog ponašanja, ono možda neće misliti da to stvarno nameravate. Deca će naučiti da vam je to stvarna namera ako dosledno sprovodite svoj program. Ukoliko vidite da vaše dete “upada” u ponašanja koja ne možete sami korigovati, možda je vreme da potražite pomoć sa strane. Kada se osetite umornim u vezi vaših napora detetov vaspitač, pedagog, dečiji psiholog, mogu biti od pomoći, predlažući vam neke korisne ideje i strategije.

Imajte na umu da je menjanje ili uspostavljanje discipline dug, spor i često dosadan proces. Važna stvar je da se formira jasan cilj, a zatim preduzmu pravovremeni koraci u pravcu rešavanja problema.